Se­si­ja raz­go­vo­ra ko­ju je pod na­zi­vom „Dru­ga­či­ji”, or­ga­ni­zo­vao JUK Her­ceg Fest, prek­si­noć je u Dvo­ra­ni „Park” u Her­ceg No­vom, na­sta­vlje­na raz­go­vo­rom sa Te­o­fi­lom Pan­či­ćem, no­vi­na­rom, ko­lum­ni­stom i knji­žev­ni­kom. Mo­de­ra­tor ve­če­ri ko­ja je no­si­la de­se­tak te­mat­skih cje­li­na, bio je Ste­van Ko­pri­vi­ca, dram­ski pi­sac i v.d. di­rek­tor JUK Her­ceg Fe­sta.
Te­o­fil Pan­čić je ro­đen u Sko­plju, a ži­vio je u Pi­ro­tu, Za­gre­bu, Ze­mu­nu i No­vom Sa­du. Pi­sao je za „Na­šu Bor­bu”, „Re­pu­bli­ku”, „Ne­za­vi­sni”, „ Glo­bus”, „Po­bje­du”, „Mo­ni­tor”, a sa­da je po­li­tič­ki ko­men­ta­tor ra­di­ja Slo­bod­ne Evro­pe i stal­ni ko­lum­ni­sta ča­so­pi­sa „Vre­me”. Ob­ja­vio je i ne­ko­li­ko knji­ga: „Ur­ba­ni bu­šma­ni”, „Ču­va­ri ben­gal­ske va­tre”, „Oso­be­ni zna­ci”, „Na har­tij­skom za­dat­ku”, „Fa­mo­znih 400 km”, „Kar­ma Ko­ma”. Do­bit­nik je no­vin­skih na­gra­da „Jug Gri­zelj” i „Du­šan Bo­ga­vac”.
Go­vo­re­ći o od­no­su dr­ža­ve pre­ma stva­ra­o­ci­ma, is­ta­kao je da su po­zo­ri­šne umjet­ni­ke i knji­žev­ni­ke ne­ka­da hap­si­li, jer ih je dr­ža­va sma­tra­la sub­ver­ziv­nim po nje­no ustroj­stvo, što je po nje­mu zna­či­lo da se, ipak sma­tra­lo zna­čaj­nim šta pi­sac mi­sli, te da da­nas ni­je ta­ko.
Sma­tra da ve­li­kih pi­sa­ca po­put Iva An­dri­ća, Mi­lo­ša Cr­njan­skog, Iva­na De­sni­ce, Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća, Da­ni­la Ki­ša, a ko­ji su či­ni­li naj­ja­ču knji­žev­nu ple­ja­du SFRJ, ima i da­nas, ali da su ra­su­ti u ma­nje si­ste­me ras­pa­dom Ju­go­sla­vi­je.
O iz­bje­gli­štvu, pro­go­nu i mi­gra­ci­ja­ma, ko­je obi­lje­ža­va­ju na­še do­ba, a za ko­je je Ste­van Ko­pri­vi­ca kon­sta­to­vao da prak­tič­no pred­sta­vlja­ju ver­ti­ka­lu od Moj­si­ja, pa do da­nas, Pan­čić je upi­tan ko­li­ko je ova­ka­va tra­u­ma, ko­ju je i sam pro­ži­vio, uti­ca­la na nje­gov po­gled na svi­jet. On je od­go­vo­rio da sta­nje „bez­za­vi­čaj­nost” pred­sta­vlja prak­tič­no nje­go­vu ži­vot­nu kon­stan­tu.
- Prak­tič­no sam se ro­dio kao iz­bje­gli­ca. U Sko­plju, gra­du u ko­jem sam ro­đen, bo­ra­vio sam sve­ga tri go­di­ne, jer je moj otac bio ofi­cir JNA. Naš ko­le­ga i sja­jan pi­sac La­slo Ve­gel ima je­dan sja­jan iz­raz za to – bez­za­vi­čaj­nost, i to je ne­što što me je pra­ti­lo kao ne­kog eks Ju va­ga­bun­da. Ka­da sam imao 11 go­di­na, otac je do­bio pre­ko­man­du u Za­greb, u ko­jem smo osta­li do 1991. go­di­ne. Ta­da se ras­pa­la jed­na ze­mlja i me­ni se či­ni, da čak i da ta­da ni­sam pro­mi­je­nio adre­su, bio bih iz­bje­gli­ca. Jer, ka­da osta­neš bez do­mo­vi­ne u ko­joj si od­ra­stao, ko­ja te je for­mi­ra­la i bez ge­o­gra­fi­je ko­ja ni­je sa­mo pu­ko pi­ta­nje pro­sto­ra, ne­go je pro­stor ne­što u če­mu se osje­ćaš kao svoj na svo­me, on­da si ti iz­bje­gli­ca čak i ka­da se ni­si mrd­nuo iz ku­će – ka­že Pan­čić.
On je do­dao da je upo­znao i sta­nje „ka­da te do­ma­ći per­ci­pi­ra­ju kao ne­kog sa stra­ne”.
– Ako sam išta na­u­čio iz tog is­ku­stva, on­da je to da po­ku­šam da kroz ži­vot ra­zu­mi­jem ono­ga ko je dru­gi. Da ra­zu­mi­jem ono­ga, ka­da se ja na­đem u si­tu­a­ci­ji da sam ve­ći­na u ne­kom et­nič­kom, vjer­skom, je­zič­kom ili bi­lo kom dru­gom smi­slu, i da po­ku­šam da ra­zu­mi­jem tog ko je dru­gi, ko je stra­nac, pri­do­šli­ca. Da­kle, da mu ne za­gor­ča­vam ži­vot ne­go da mu olak­šam, jer taj čo­vjek, ma ko­li­ko to pa­te­tič­no zvu­ča­lo je­ste moj brat – ka­zao je Pan­čić.
Sma­tra da su naj­o­pa­sni­ji oni so­ci­jal­ni mo­men­ti ko­ji­ma ko­lo­rit da­je me­ha­ni­zam pred­ra­su­da uz do­zu po­li­tič­ke ma­ni­pu­la­ci­je, a ko­ja za re­zul­tat naj­če­šće ima rat, ko­jeg je ovaj pro­stor osje­tio de­ve­de­se­tih go­di­na.
Se­be do­ži­vlja­va kao bor­ca pro­tiv pred­ra­su­da i onog ko­ji za­go­va­ra lič­nu slo­bo­du ko­ja za gra­ni­cu ima slo­bo­du dru­gog čo­vje­ka, ve­li­kog pro­tiv­ni­ka na­si­lja, i ne­kog ko pi­še o stva­ri­ma o ko­ji­ma dru­gi ne pi­šu, ili pi­šu, ali ne iz istog ugla.
Ko­lum­ne i knji­ge, ka­ko po­ja­šnja­va, ko­je su na­sta­ja­le de­ve­de­stih kao ne­po­sred­na re­ak­ci­ja na stvar­nost tog vre­me­na, mo­ra­le su no­si­ti ten­zi­ju, strast, pro­ti­vlje­nje i ot­por, ko­je je u nje­mu iza­zi­va­lo to vri­je­me. Pan­čić je is­ta­kao, da je sma­trao da bi bi­lo ne­ča­sno ću­ta­ti o stra­šnim do­ga­đa­ji­ma ko­je su te go­di­ne obi­lje­ži­le.
Za se­be ka­že da vo­li da pra­ti tan­ku li­ni­ju iz­me­đu no­vi­nar­stva, ese­ji­sti­ke i knji­žev­no­sti, te da mu je naj­ve­ća sa­tis­fak­ci­ja bi­lo pri­zna­nje Bog­da­na Tir­na­ni­ća, Iva­na Man­di­ća, Velj­ka Ten­dže­re, lju­di či­je je tek­sto­ve či­tao u mla­do­sti, i ko­ji su na iz­vje­stan na­čin pred­sta­vlja­li nje­go­ve ido­le sa ko­ji­ma se iden­ti­fi­ko­vao, „da mo­že s nji­ma u istu re­če­ni­cu”.
K.M.


Eli­ta i po­li­tič­ka moć

Go­vo­re­ći na te­mu la­žne i pra­ve in­te­lek­tu­al­ne eli­te, Pan­čić is­ti­če da in­te­lek­tu­al­na eli­ta ne mo­že u ve­ćoj mje­ri da in­ter­ve­ni­še u stvar­nost, uko­li­ko ne­ma upo­ri­šte i po­kri­će u po­li­tič­koj mo­ći.
– Či­ni mi se da ni­ka­da ni­sam in­si­sti­rao na toj di­fe­ren­ci­ji iz­me­đu la­žne i pra­ve eli­te, jer mi je uvi­jek bi­la kao po­jam naj­za­ni­mlji­vi­ja in­te­lek­tu­al­na eli­ta, ka­zao je Pan­čić.
U svo­jim knji­ga­ma, a pret­hod­no ko­lum­na­ma, ka­ko je ob­ja­snio, naj­če­šće se ba­vio vre­me­nom vla­da­vi­ne Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, nje­go­vog pa­da, a po­tom i vre­me­nom na­kon ubi­stva Zo­ra­na Đin­đi­ća, pre­mi­je­ra Sr­bi­je. Po­jam post­de­mo­krat­ska ka­ko­fo­ni­ja, ko­ri­sti da bi opi­sao re­cent­ni mo­me­nat Sr­bi­je, od­no­sno vla­da­vi­ne de­mo­kra­ti­je ko­ja je to sa­mo po for­mi, a po svom sa­dr­ža­ju i da­lje auto­krat­ska.